Vokativ — padež kojim se nekome obraćamo

Vokativ je padež obraćanja. Koristimo ga kada nekoga dozivamo, pozdravljamo ili kada počinjemo pismo. On ne vrši službu subjekta ni objekta — stoji izdvojeno, najčešće odvojen zarezom: „Marko, dođi!“, „Mama, gde si?“. Zato se u pisanju gotovo uvek odvaja zarezom od ostatka rečenice. Pridev uz imenicu ostaje u nominativu; menja se samo nastavak imenice — otud „Dragi prijatelju,“, a ne „Dragom prijatelju,“. Nastavci se ravnaju prema rodu i prema poslednjem glasu osnove. Imenice muškog roda na tvrd suglasnik dobijaju -e: brat → brate („Brate, jesi li tu?“), Jovan → Jovane. Imenice muškog roda na meki suglasnik (č, ć, đ, lj, nj, š, ž, j) dobijaju -u: prijatelj → prijatelju („Dragi prijatelju, hvala ti na pomoći.“), muž → mužu. Ispred nastavka -e dolazi do palatalizacije zadnjonepčanih glasova: k → č, g → ž, h → š, pa je drug → druže, Bog → Bože, dečak → dečače. Imenice ženskog roda na -a dobijaju -o: majka → majko („Majko, gde si bila?“), žena → ženo, Ana → Ano („Ano, dođi ovamo!“). Imenice na -ica imaju nastavak -ice: Milica → Milice, drugarica → drugarice. Važno je i ono što se ne menja. Mnoga lična imena u svakodnevnom govoru ostaju u osnovnom obliku: prirodno kažemo „Marko, dođi!“, a ne „Marko“ pretvaramo na silu. Imenice srednjeg roda obično ostaju iste (dete → dete), a reči iz bliskog obraćanja poput mama i tata po pravilu se ne menjaju. Najčešća greška — i kod nas izvornih govornika — jeste ostavljanje nominativa u pisanju, naročito u zaglavlju pisma: napišemo „Dragi prijatelj,“ umesto pravilnog „Dragi prijatelju,“. Pazimo i da -o ne stavljamo na muški rod, da -ice ne zamenimo sa -ico kod imenica na -ica i da ne zaboravimo palatalizaciju: vokativ od drug glasi druže, nikako „druge“. S druge strane, ne treba ni preterivati — u opuštenom govoru „Marko!“ je sasvim ispravno i prirodnije od nategnutog oblika.