„da” + prezent kao zamena za infinitiv

U srpskom jeziku, naročito u svakodnevnom govoru, infinitiv vrlo često zamenjujemo konstrukcijom „da” + prezent. Umesto pomalo knjiškog „Hoću ići” prirodno kažemo „Hoću da idem”, a umesto „Moram raditi” — „Moram da radim”. Glagol posle „da” jeste pravi, lični glagolski oblik u prezentu i slaže se sa svojim subjektom u licu i broju. Tu je cela tajna: glavni glagol ostaje isti (hoću, moram, mogu, treba), a drugi glagol ide u prezent. Najvažnije pravilo tiče se subjekta. Kada su subjekat glavnog glagola i subjekat prezenta isti, infinitiv je još uvek ispravan, ali „Hoću da idem” zvuči mnogo življe i prirodnije. Kada su subjekti različiti, infinitiv više ne radi — moramo upotrebiti „da” + prezent. Zato „Hoću da ideš” znači da ja hoću, a ti ideš: prezent se slaže sa drugim licem. Oblik „Hoću ići ti” je negramatičan; jedino ispravno jeste „Hoću da ideš”. Konstrukcija se javlja posle glagola koje stalno koristimo: hteti, morati, moći, trebati, želeti. Pogledajte kako se prezent menja po licima: da idem, da ideš, da ide, da idemo, da idete, da idu. „da” + prezent lepo nosi i savet i blagu obavezu — „Treba da učiš” — kao i dozvolu — „Možeš da dođeš sutra”. Zapamtite: umesto infinitiva koristite „da” + prezent, slažite prezent sa subjektom, a kad su subjekti različiti, „da” + prezent je obavezan.