Prisvojne zamenice u srpskom jeziku: moj, tvoj, njegov, njen

Prisvojne zamenice pokazuju kome nešto pripada. U srpskom jeziku ima ih sedam: moj, tvoj, njegov, njen, naš, vaš, njihov. Svaka od njih odgovara jednom licu — moj govori o onome što pripada meni, tvoj o onome što je tvoje, njegov i njen razlikuju vlasnika muškog i ženskog roda, dok naš, vaš i njihov upućuju na množinu. Najvažnije pravilo, ono koje stvara najviše nedoumica, glasi: prisvojna zamenica se slaže u rodu, broju i padežu sa onim što se poseduje, a NE sa vlasnikom. Drugim rečima, zamenica preuzima rod imenice uz koju stoji. Zato kažemo „moj brat” (jer je „brat” muškog roda) i „moja sestra” (jer je „sestra” ženskog roda) — iako je u oba slučaja vlasnik isto lice. Vlasnik ne određuje oblik zamenice; određuje ga imenica koju ona prati. Oblici po rodu nastaju dodavanjem nastavka. Polazni, muški oblik je moj; ženski rod dobija nastavak -a, pa imamo moja; srednji rod dobija nastavak -e, pa imamo moje. Po istom obrascu menjaju se i ostale zamenice: tvoj — tvoja — tvoje, naš — naša — naše, njihov — njihova — njihovo. Posebnu pažnju traži razlika između njegov i njen. Ove dve zamenice govore o tome ko je vlasnik: njegov se koristi kada je vlasnik muškog roda, a njen kada je vlasnik ženskog roda. Ali pažnja — i ovde se slaganje vrši sa imenicom, ne sa vlasnikom! Zato u primeru „njen muž” zamenica ostaje njen iako je „muž” muškog roda: oblik njen kazuje nam da je vlasnik žena, a sama zamenica ne menja rod prema reči „muž”. Da je vlasnik muškarac, rekli bismo „njegova žena”. Najčešća greška jeste upravo slaganje sa vlasnikom umesto sa imenicom. Tako se javlja pogrešno „moj sestra” umesto ispravnog „moja sestra”. Pravilo je jednostavno: pogledajte rod imenice, pa prilagodite zamenicu njemu. Brat je muškog roda → moj brat. Sestra je ženskog roda → moja sestra. Ako to pravilo dosledno primenjujete, prisvojne zamenice nikada vas neće iznenaditi.